Mreža kulturnih stanica, kao jedan od partnera „AIR on the Edge”, uputila je poziv zainteresovanim umetnicima iz Novog Sada da se prijave za umetničke rezidencije koje podrazumevaju jednomesečne međunarodne boravke između Danske, Finske, Irske, Holandije i Srbije. Projekat je bio fokusiran na profesionalni razvoj umetnika i stvaranje mogućnosti da se angažuju u ruralnim zajednicama i gradovima na rubovima Evrope, kao i da se povežu sa lokalnim organizacijama, prirodom i kulturnim nasleđem. Po dva umetnika iz svake države ugošćena su u određenoj zemlji gde im je pružen prostor za umetnički studio i smeštaj za samostalni boravak. Od prijavljenih kandidata iz Srbije odabrane su dve umetnice, arhitektinja Dragana Kojičić i pesnikinja Vitomirka Trebovac.
Dragana Kojičić je boravila u rezidenciji sa Arasom Eanom u Galveju u Irskoj u aprilu 2024. Dragana je podelila neke od svojih prvih utisaka o rezidenciji: čekanju od 77 dana da dobije vizu za Irsku, što je učinilo da zamalo odustane nekoliko puta. Iako je rezidencija bila ponuđena za februar i mart, domaćini iz Aras Eanne dali su joj priliku da bude tamo u aprilu.
“Pre dolaska, kada sam dobila informaciju od Mreže kulturnih stanica da na ostrvu živi manje od 300 ljudi, mislila sam da ono mora biti toliko malo da ću sa sve četiri strane biti okružena morem, i pitala sam se da li ću uživati u tome, dolazeći iz Panonske nizije gde je sve ravno, tvrdo i postojano gde god da pogledate. Međutim, ostrvo je mnogo veće i lepše nego što sam mogla da zamislim! Međutim, kada sam ljudima u Srbiji pomenula da idem u Irsku, svi su bili oduševljeni – i oni koji su bili tamo i oni koji misle da dođu. Čini se da je za nas Irska jedna od onih zemalja iz snova, ne samo zbog svoje prirode i arhitekture već i kao simbol slobodnih, otpornih i ponosnih ljudi! Sa punim pravom, rekla bih: sve je kao na filmu, baš kao i snovi koje imamo o Irskoj, prvenstveno njena moć prirode. Mi sa kopna to ponekad zaboravimo.”
Foto: Dragana Kojićić
Vitomirka Trebovac boravila je na rezidenciji u Arkadiji u Frislanu, Holandija u februaru i martu 2024.godine.
“Prva nedelja mog boravka u Air on the Edge prošla je veoma brzo. Iz daljine uvek izgleda kao da će dani dugo trajati, jer smo mi van rutine i imamo sve vreme sveta, ali u praksi to nije tako. Prvi dani u Friziji, u selu Oldeberkoop protekli su u dugim šetnjama po mestu koje je zaista šarmantno. Iza kuće u kojoj sam odsela, ima šuma, pa sam istraživala okolinu, slušala ptice (selo je puno ptica!) i povezala se sa prostorom i sobom. Zahvalna sam na prilici da uživam dokolicu i samoći, kao i za povezivanje sa novom kulturom i upoznavanjem ljudi. Obe stvari su dobre i neophodne za stvaranje. Imala sam sreću da upoznam svog domaćina – umetnika Petera Hiemstru, koji je angažovan u organizaciji Open Stal. Posetila sam njegov studio i imala zaista zanimljive razgovore sa njim. Upoznao me je sa čuvenim frizijskim pesnikom Tsjebbe Hettingom, koji mi je ovih dana velika inspiracija. Otišla sam u kratku posetu Leuvardenu i knjižari Van der Velde. Takođe, počela sam da treniram u lokalnom sportskom centru, tako da sam za kratko vreme upoznala mnoge žene iz Oldeberkoopa i mogu reći da sam se već posle prve nedelje povezala sa zajednicom.”
Foto: Vitomirka Trebovac
Rezidencijalni boravak Dragane Kojičić i Vitomirke Trebovac u Irskoj, odnosno Holandiji, pružio je priliku da sa dvema umetnicama razgovaramo o njihovom stvaralaštvu i angažmanima u okvirima umetnosti kojima se bave.
Dragana, koje su prednosti gradnje zemljom i kakav je njen status i budućnost u razvoju moderne arhitekture koja se zasniva na metalu i staklu?
Zemlja je zdrav i prirodan materijal i imamo je svuda oko nas. Zemljane kuće imaju dugu tradiciju na ovim prostorima (samim tim i veliko iskustvo i poznavanje materijala), mogućnost da se potpuno recikliraju, visok akustični komfor, otporne su na požare. Upotreba zemlje omogućava i gradnju u sopstvenoj režiji, kao i ogroman kreativni i socijalni potencijal – svaki član porodice može da učestvuje u gradnji! Zemljane kuće, zbog debljine zidova, imaju dobru termalnu masu i, ostaju veoma prijatne leti. Zimi, kad akumuliraju primljenu toplotu, dugo ostaju tople. Zemlja ima sposobnost da upije višak vlage iz vazduha, pa da ga, po potrebi, otpusti, zbog čega kažemo da ove kuće „dišu“.
Mislim da je budućnost zemlje kao materijala – svetla. Ona se dobro uklapa i sa staklom i metalom, a odgovara svim potrebama modernog doba. Takođe, zemlja nudi mnoge prednosti, u odnosu na druge materijale – ne samo veštačke, nego i prirodne, jer je ima u izobilju.
Foto: Dragana Kojičić
Ono što je veoma bitno jeste da dobro poznajemo sve prednosti, a pogotovo nedostatke zemlje kao građevinskog materijala, kako bismo projektovali objekte koji su dugovečni i kvalitetni. Potrebno je da imamo majstore koji znaju kako najbolje da iskoriste sve prednosti rada sa ovim materijalom i da imamo korisnike koji znaju sami da poprave svoje kuće ili bar da znaju kome da se obrate.
Kakva su iskustva u gradnji zemljom u inostranstvu?
U nekim zemljama, tradicija gradnje zemljom je nastavila da živi, iako u mnogo manjoj meri nego ranije. Ipak, većina se suočila sa prekidom kontinuiteta gradnje zemljom nakon Drugog svetskog rata, ali je makar održavala postojeće.
Ipak, poslednjih decenija, zemljom se sve više gradi, sve viši i veći objekti – ne samo u ruralnim krajevima i stambeni objekti, nego i javne građevine u centrima velikih gradova, iako to zahteva dosta organizacije, mehanizacije i transporta.
Što se naboja tiče, izdvojila bih Martina Rauha (https://www.lehmtonerde.at/en/projects/?cID=2) iz Austrije, koji je ovu tehniku doveo do savršenstva – i tehnički i estetski: u svom ateljeu, on pravi prefabrikovane elemente, koje potom transportuje do gradilišta i ređa kao ogromne cigle. Gradio je sve: od kuća, preko javnih i verskih objekata, do umetničkih instalacija i mislim da je veoma doprineo povratku upotrebe zemlje u Evropi. Jedina mana jeste što su, zahvaljujući mašinama i transportu, ovi objekti postali jako, jako skupi.
Drugi, podjednako lep primer je Sergey Makhno i njegov tim iz Ukrajine, koji su napravili predivan spoj upotrebe lokalnih materijala (zemlja, trska, keramika) sa japanskim minimalizmom i kreirali predivne moderne i autentične prostore. (https://makhnostudio.com/studio/portfolio/)
Ima još mnogo pionira zemljane gradnje u gotovo svakoj zemlji Evrope i sveta.
Koliko savremena gradnja zemljom liči i podseća na gradnju zemljom u prošlosti?
Može veoma da liči, ali i ne mora. U stvari, mislim da ni ne treba.
Nekada su potrebe ljudi bile drugačije, pa je tipična trosobna vojvođanska kuća bila najbolji odgovor tada: ljudi su većinu dana i godine provodili napolju, trem je bio mesto gde se obavljao veliki broj poslova, a u kući se spavalo i, eventualo, kuvalo (ako nije bilo letnje kujne.) Međutim, od tada se mnogo toga promenilo i ne mislim da treba da pravimo replike kuća koje više nisu funkcionalne za savremeno stanovanje – to ne znači da treba da ih rušimo, nego da ih prilagodimo tim potrebama, ako pričamo o obnovi kuća; odnosno, da gradimo nove, poštujući lokalne materijale, reljef i klimu, prirodne nepogode koje su karakteristične za pojedina područja. Da koristimo tradiciju kao inspiraciju i da je unapređujemo, da pokušamo da nastavimo taj prekinuti kontinuitet. To nije samo ponavljanje forme, mislim da je mnogo više od toga.
Koliko je interesovanje za zemljanu arhitekturu i graditeljsko nasleđe od zemlje poslednjih godina i da li je znanje šire javnosti dovoljno?
Interesovanje za očuvanje i obnovu, ali i gradnju novih objekata od prirodnih materijala raste svake godine, a naročito se intenziviralo nakon pandemije, što je veoma dobro – i za ljude i za kuće i za okruženje. Znanje šire javnosti je veoma bitno i mislim da ga ima dovoljno.
Foto: Dragana Kojičić
Ono što nedostaje su majstori koji znaju kako da obnove i grade kuće od zemlje; nedostaje poštovanje znanja i veština retkih majstora, jer je ovaj posao veoma težak i naporan, iako daje predivne rezultate; nedostaje strpljenje vlasnika, naročito u obnovi objekata, jer zahteva vreme; i, možda od svega: nedostaje zajedništva da se ti objekti izvedu – danas gradimo komšiji, sutra komšija pomaže nama…
Kako je izgledao Vaš projekat „U zemlji dudova” jedan je od 42 projekta koji je dobio sredstva na Javnom konkursu, u okviru projekta „Umetnici. Sad!” ?
Da krenem od početka: Almaškim krajem prolazim od kad sam krenula u Svetinu gimnaziju, tako da ga veoma dobro poznajem. I, iako ne živim više u Novom Sadu, kad god dođem, od hladnjače idem peške do centra kroz vijugave ulice Almaškog kraja, to je jedini i omiljeni put.
Moj prvi profesionalni rad u Almaškom kraju je bio kada smo pravili ćerpiče sa učenicima OŠ “Ivan Gundulić” ispred Arhiva 2017.godine, tokom proslave “300 godina Almaškog kraja”, gde sam, možda po prvi put postala svesna vrednosti ovog kraja, osim emotivne.
I, kad sam videla konkurs, nekako mi se učinilo kao prava prilika da se malo više pozabavim temom kuća od zemlje u Almaškom kraju, jer ih još uvek ima, i to ne malo. Tako da sam predložila seriju radionica – od bojenja zemljom, preko izrade ćerpiča, do murala, koristeći motive kraja: lišće dudova, svilenu bubu, zemlju. I to je bio moj prvi susret i sa Almašanima: kraj oktobra 2020, pandemija se smiruje, sunce nas je poslužilo, pa smo 3 dana radili na Platou. I bilo je veoma lepo.
Foto: Dragana Kojičić
Potom se nastavlja kroz projekat Stanice od/do zemlje u okviru Kaleidoskopa kulture 2021.godine, do Almaškog lepa, koji je trajao cele 2023.godine, sa 11 radionica i šetajućujom izložbom kojom smo okitili kraj.
Ove godine smo čak i naš putujući REGIO EARTH smestili u Almaški u julu i jedva čekamo da počne: spremili smo profesionalne treninge za učesnike u nekoliko dvorišta u Almaškom kraju, ali i veliki broj večernjih razgovora, šetnju, instalaciju od zemlje…
Kao jedan od kreatora prve Balkan Earth Conference 2019. godine, lokalnog LALA Earthland Festivala i ko-domaćin Regio Earth festivala između Rumunije, Mađarske i Srbije, kakva su Vaša zapažanja o ulozi žene u građevinarstvu?
To je moja omiljena tema! Tokom studija, nismo nikad razgovarali o ovome, iako su devojke činile većinu studenata arhitekture. Na specijalizaciji u Francuskoj su nas učili da su muškarci gradili kuće, a da su ih žene održavale. Koleginica iz Rumunije je, u svom doktorskom radu, došla do zaključka da su se kuće u rumunskom Banatu održale samo zahvaljujući ženama – da je broj majstora nekad i sad gotovo isti, te da nisu oni bili ti koji su ih obnavljali i čuvali, nego upravo žene. Pre dve godine sam čula, od jednog engleskog arhitekte, još jednu teoriju: da su prvi graditelji, ustvari, bile žene, jer su one ostajale “kod kuće” sa decom. Čak i da nije tako, činjenica je da su žene bile veoma uključene u proces gradnje kuće i njeno održavanje, oduvek, ali da smo toga postali svesniji poslednjih decenija.
Na radionicama koje organizujemo uvek ima više žena, pogotovo kada je reč o dekorativnim i završnim obradama, ali i generalno. Ali, to ne znači da potenciramo da na gradilištu treba da su samo žene, nego da treba da postoji balans, a da i mi postanemo vidljive.
Kako je izgledao Vaš boravak u Irskoj u okviru konkursa „AIR on the Edge” i koja iskustva Vam je doneo?
Nakon dugog procesa dobijanja vize i malo dužeg putovanja, sve ostalo je bilo zaista sjajno: od pejzaža i jako zanimljive klime na ostrvu, smeštaja i ateljea sa najlepšim pogledom, preko divnih domaćina, ljubaznih i otvorenih ljudi, druženja sa lokalnim umetnicima, učešća u lokalnom festivalu, zaista je bilo jedno od najlepših iskustava do sad. Radila sam sa đacima osnovne i srednje škole, neki od njih su došli u dodir sa zemljom po prvi put i to mi je bilo jako zanimljivo.
Foto: Dragana Kojičić
Takođe, bila mi je zanimljiva i činjenica da nisu imali dodira sa arhitekturom, da ne razmišljaju o prirodnim materijalima itd. Tako da se nadam da sam pokrenula neka nova pitanja. Takođe, bilo je malo vremena, jer su imali već dosta obaveza, pa nisam uspela da uradim sve što sam planirala sa njima. Ipak, boraveći u ovoj rezidenciji sam shvatila da je dovoljno da neke stvari samo započnemo i da pustimo da vidimo kako će se stvari same od sebe razvijati – možda se ne desi ništa, a možda inspirišemo nekoga. Osim rada sa decom sa ostrva, družila sam se i sa nekoliko irskih umetnica: jedna se bavi plesom i krenula je da koristi zemlju; a druga mi je pričala o irskoj mitologiji, delu koji nisam stigla da uradim sa decom. Osim toga, imala sam dosta vremena da radim na doktoratu, koji, u svakodnevnom životu, zapostavljam. A počela sam ponovo da crtam – mali “dnevnik” iz šetnji sa ostrva. Da sumiram: ova rezidencija mi je dala mnogo vremena za sebe i lični rad, mnogo šetnje i odmora, a opet i mnogo lepih i dragocenih kontakata. Takođe, iako ne na mojoj rezidenciji, kroz projekat u KS Barka sam upoznala i dansko-italijansku umetnicu Antonelu Dianu i naredna rezidencija koju planiram je u avgustu u Danskoj.
Aktivno doprinosite ovom vidu arhitekture kao vođa EU projekta Leonardo Pirate? Čime se bavite u okviru tog projekta?
Leonardo Pirate projekat je trajao 2012-2015.godine i bio mi je veoma dragocen na mnogo nivoa – upoznala sam sjajne ljude iz 8 evropskih zemalja i 3 godine smo radili na pravljenju ECVET treninga za gradnju zemljom u neformalnom obrazovanju. Trebalo je još par godina da uspemo da se organizujemo i odemo na obuku u Češku, steknemo prve sertifikate i pozovemo kolege da isprate naše treninge, te je udruženje koje vodim, KFZ iz Mošorina, postalo krovna organizacija za organizaciju ovih treninga u Srbiji, od prošle godine. To je veoma značajno, jer se zemlja kao materijal ne izučava u formalnom obrazovanju. Inače, sam koncept je veoma zanimljiv, jer znanja i veštine možete prikupljati na raznim mestima, na gradilištima, pa potom položiti ispit u nekom od centara u Evropi. Više o celom konceptu: https://ecvetearth.hypotheses.org/
Vitomirka, kako je izgledao Vaš boravak u Holandiji u okviru konkursa „AIR on the Edge”, koja iskustva Vam je doneo i u čemu su specifičnosti rezidencijalnog boravka za jednog umetnika?
Rezidencijalni boravci su za mene veoma značajni, jer na taj način dolazim do vremena koje mi je neophodno za introspekciju, rad, samoću i uopšte, to je vreme koje mi pruža stvaralački potencijal. Nekada taj potencijal iskoristim odmah, imam aktivan boravak, a nekada do “plodova” dolazim kasnije, mnogo kasnije, kad se vratim kući. U svakom slučaju, rezidencije sad već doživljavam kao neophodnost, potrebne su mi da se saberem i dođem do sebe. Konkretno, boravak u Holandiji je bio dragocen, srela sam izuzetne ljude, boravila sam na Frislandu (u tom delu Holandije nisam ranije bila) i upoznala jedan sasvim drugi sever. Napravila sam nekoliko lepih saradnji, moj rad će ove godine biti deo art rute OpenStal, tako da sam jako zadovoljna ovom rezidencijom.
Foto: Vitomirka Trebovac
Ako bi trebalo da u svega nekoliko reči ili sintagmi opišete svoju poeziju, koje bi to reči bile?
Otpornost, promena, sitne stvari
Objavili ste četiri zbirke pesama za proteklih 12 godina “Plavo u boji”, “Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni”, ”Dani punog meseca”, “Dovoljno je malo sunca”… Kako izgleda pesničko –evolutivni luk u tematskom, motivskom i žanrovskom smislu?
Razvoj pesničkog bića ide uporedo sa ličnim razvojem, rastom, menjanjem, to su neodvojive stvari. Mislim da se kod mene ta razlika vidi u izboru tema, više nego u stilskom smislu.
U svojoj poeziji vešto koristite jednostavan, svakodnevni jezik iza kojeg stoje krupne i suštinske teme u životu jedne ličnosti, ali i društva. Koje teme su Vam najvažnije?
Ne mogu reći da biram teme, više pišem o onom što me pokreće, o čemu razmišljam, što me inspiriše i golica. Nikad ne mislim da “treba” da pišem o nečemu, zato što je to goruća tema ili slično, jednostavno pišem o onom što me pokreće, a to su često sasvim beznačajne stvari. U ovoj fazi života razmišljam o temama prolaznosti, o životu i smrti, o nepravdi, ali sve su to samo velike reči. U suštini me uvek interesuje jedna tema, a to je čovek.
Osim poezijom, bavite se i uređivačkim radom u knjižari Bulevar books. Koje principe zastupate u toj oblasti rada? Koje projekte ste oganizovali do sada i koje imate u planu?
Volim da radim ono što mi se sviđa, to mi je glavni princip. U poslednje vreme su to dečije knjige. Prošle godine smo pokrenuli lepu ediciju- Veliki pisci pišu deci, u kojoj objavljujemo knjige koje su pisci za odrasle, napisali za decu ( npr. Bariko, Erlend Lu, Silvija Plat, Virdžinija Vulf…) Pored toga, volim sitne, inspirativne stvari koje radim skroz za svoju dušu, uglavnom poezija i volim da sarađujem sa vizuelnim umetnicima, to mi je omiljeno. U tom smislu, imamo u planu još jednu interesantnu dečiju ediciju, ali još je rano da se priča o tome.
Foto: Vitomirka Trebovac
Kourednica ste (sa Jelenom Anđelovskom) antologije “Ovo nije dom”, pesnikinje o emigraciji. O čemu pevaju one koje su se našle iz raznih razloga u potrazi za boljim životom na stranoj adresi?
Uh, ta knjiga je izašla pre desetak godina, mnogo smo stvari uradile od tada, ali sećam se da nam je tema bila samo polazna tačka. Mi smo ustvari želele da okupimo pesnikinje ovde i tamo u jednu knjigu, da ih “pobrojimo” i mislim da je u tome najveći značaj te knjige. Sama tema emigracije je uvek aktuelna i verujem da bi se i danas lako mogla napraviti jedna takva knjiga.
Jednu svoju pesmu “Neki naši” posvetili ste gastarbajterima u Skandinaviji. Da li ste posebno osetljivi na temu seoba i odlazaka?
Bila sam godinama osetljiva na tu temu, jer su ranije odlasci bili konačni i bilo je jako teško otići. Mnogo sam prijatelja ispratila, u vreme kad su mi prijatelji bili prva familija i to mi je uvek bilo jako teško. I danas gde god da krenem, imam neke svoje ljude koji su otišli, ali danas to ne doživljavam tragično, naprotiv. Sada se svet promenio i ja sam se promenila, ni jednu promenu više ne doživljavam kao konačnu, pa je u tom smislu lakše i opraštati se.
Foto: Vitomirka Trebovac
Najnovija zbirka pesama objavljena prošle godine nosi naslov “Dovoljno je malo sunca”. Ima li u Vašoj poeziji nešo od hipijevskog bunta 60-ih godina prošlog veka, iz vremena pre nego što ste rođeni?
Sigurno ima! Mada se to ne vidi na prvu, ja sam svoj svetonazor gradila na toj estetici i bez obzira na to kad sam rođena, ja sam intimno hipi. Da ne kažem da sam odrasla na američkoj poeziji i bitnicima, to provejava, u životu i u poeziji. A tu je bitna još jedna velika reč- sloboda. Kada se u formativnim godinama zarazite vrednostima koje propagiraju kosmopolitizam, pacifizam, otvorenost, ljubav prema celom svetu, toga se kasnije ne možete otarasiti. Vi osećate da je ceo taj svet jedan i da su svi ljudi u tom svetu samo ljudi, pa teže dopuštate politikama da utiču na vaš odnos prema stvarima. Verujem da se dublje u poeziji to sve može naslutiti.
Neki kritičari Vašu poeziju dovode u vezu sa flanerizom. Koliko se Vaš pesnički glas prepoznaje u toj vrsti poređenja?
Dosta je to precizno objašnjenje za ono kako doživljavam svet i kako pišem. Dopada mi se da je neko to tako video, prvi put sad ovo čujem. Ali, da, ja sam sigurno posmatrač i mislim da poezija to sama pokazuje. Posmatrač i manje šetač, a više biciklistkinja. Navikla sam da detaljno posmatram svet oko sebe, grad, ulice, ljude. Bez obzira na to koliko sam puta videla neki prizor, uvek mu ponovo posvećujem pažnju, jer nikad ništa nije isto, sve se menja. A ta promena je najinspirativnija, kada mislim o životu. Isto tako, potrebno je usporiti i obratiti pažnju. Ako se bavite pitanjima duha, to je neophodno i ako hoćete da razumete grad i ljude, isto je neophodno. Flanerima nikad nije dosadno, to se isto može reći.
Mnogi već dugo prognoziraju smrt poezije, ali ona odoleva izazovima brzog tehnologiziranog života i iznova ispoljava svoj vitalizam. Zašto je važno savremenom čitaocu da na policama knjižara može pronaći savremena pesnička imena?
Važno je zato što je poezija intimna, tu si jedan na jedan sa sobom, dobra poezija te direktno vraća do najdubljeg bića, ona je potrebna, posebno u sadašnjem vremenu. I mislim da će preživeti, kao što je i do danas preživela. Od 2000 godina pre nove ere do danas, od klinastog pisma do računara, čovek ima potrebu da ostane u kontaktu sa sobom i sa svojom okolinom, a to radi kroz poeziju. Dakle, poeziji se menja svrha, ona je od obredne, mitološke, religiozne, od neke zajedničke stvari došla do individualističke, ali i dalje ima svoju svrhu u savremenom životu. Zato mislim da neće biti krize za poeziju. Drugi žanrovi će možda i nestati, ali dok god čovek govori, formuliše ono malo reči, one će biti poezija. A važno je da čitamo i savremenu poeziju, jer nam je najlakše da se sa njom identifikujemo, da je razumemo, jer ona je duh našeg vremena. Mislim da je posebno bitno da mladi čitaju savremenu poeziju, jer će je tako zavoleti, zato što to mogu da razumeju, nije im stran jezik. Tako kasnije mogu lakše da se vrate nekoj klasičnijoj formi. Kao i kod svih umetnosti, savremenost nas uvodi u neki kreativni svet i omogućava nam da se zarazimo, jača nas kao misleća, kreativna bića i na kraju nas vrati do klasike.
Foto: Vitomirka Trebovac