Španski filmovi, poštovani zbog originalnosti i bogate umetničke tradicije, zauzimaju posebno mesto u svetskoj kinematografiji. Njih gotovo uvek odlikuju živost i zanimljivi, nesvakidašnji likovi. Ukoliko do sada niste gledali filmove sa ovog podneblja, vreme je da što pre počnete. Priliku za to pruža Mreža kulturnih stanica koja nastavlja prošle godine započetu saradnju sa Ambasadom Španije i Filozofskim fakultetom u Novom Sadu projekcijama španskih filmova. Nosioci ovog projekta su Ambasada Španije i Mreža kulturnih stanica, a partner Odsek za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ovde razgovaramo o posebnom aspektu ovog projekta koji se odnosi na uključivanje studenata u prevođenje i titlovanje filmova sa nekoliko sagovornika.
“Stavom da je svaki projekat prilika za umrežavanje što više različitih aktera, Mreža kulturnih stanica kreira atmosferu koja rezultira dugoročnom saradnjom i dodavanjem nove vrednosti projektima u kojima uživaju svi – od učesnika, preko organizatora do publike. Birajući umesto bržeg i lakšeg puta – angažmana profesionalnih prevodilaca za prevođenje i titlovanje filmova, inicirali smo saradnju sa Odsekom za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu želeći da studentima pružimo priliku da na ovaj način steknu novo iskustvo, veštine i praksu za potencijalno buduće zanimanje” – kaže koordinatorka Mreže kulturnih stanica Violeta Đerković.
Pod stručnim vođstvom prof. dr Bojane Kovačević Petrović sa Odseka za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta, kao i uz pomoć prevoditeljke Jelene Nikolić koja je studente uputila u tehnike titlovanja, došli smo do izvanrednih prevoda i omogućili studentima da steknu praktično iskustvo i savladaju nove veštine, a publici da uživa u jednom od omiljenih programa. Posebno nam je drago da smo i kao Mreža kulturnih stanica u okvirima šire saradnje kroz platformu Faro mreže Saveta Evrope inicirali i potpisivanje ugovora o saradnji između Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Univerziteta Jaume I iz Kastiljona u Španiji, što za nas predstavlja dobar osnov za širenje kulturne razmene na polju iberoameričke kulture, naglašava Đerković, dodajući da savremena kinematografija različitih zemalja predstavlja neku vrstu prečice, odnosno najbržeg puta za upoznavanje publike sa načinom života i kulturom tih zemalja.
O konkretnim iskustvima saradnje na ovom projektu razgovarali smo i sa prof. dr Bojanom Kovačević, sa prevoditeljkom Jelenom Nikolić, kao i sa studentima koji su prevodili filmove.
Da li se saradnjom triju različitih institucija doprinosi upoznavanju kulture i stila života pripadnika različitih zemalja španskog govornog područja?
Bojana Kovačević Petrović: Svakako. Španija ulaže ogromna sredstva u svoju kinematografiju!. Prošle godine je zabeleženo čak 30% više bioskopskih gledalaca, dok je prihod uvećan za 34,2% u odnosu na 2022. godinu. Zvuči neverovatno, ali zvanični podaci govore da u Španiji ima 3.608 bioskopskih sala, te da je u 2023. premijerno prikazano 673 domaćih filmova (13,2% više nego prethodne godine). Drugim rečima, španska kinematografija je u neprekidnom porastu, film se neguje, baš kao i publika. To je donekle vezano i za tamošnji način života, ali ponajviše za kulturne politike, koje se vrlo brižljivo planiraju i realizuju.
Što se Novog Sada tiče, prošle godine smo imali priliku da prevedemo deset vrhunskih filmova koji su emitovani u kulturnim stanicama: od Goje u Bordou Karlosa Saure do Mora u meni Alehandra Amenabara, sa briljantnim Havijerom Bardemom. Posebnu pažnju je izazvao film Crimen ferpecto (Šavrsen zločin) kontroverznog i nadasve talentovanog Aleksa de la Iglesije, te je taj film ove godine ponovljen. Osim toga, novosadska publika biće u prilici da pogleda ostvarenje Tamnoplavo, skoro crno Danijela Sanćesa Arevale, višestruko nagrađen film El Bola Aćera Manjasa koji govori o porodičnom nasilju oca nad detetom, još jedno ostvarenje Aleksa de la Iglesije, komediju Moja velika noć, s Mariom Kasasom u jednoj od glavnih uloga; Mataharis u režiji Isiar Boljain o tri privatne detektivke i izvanredan istorijski film Huana Luda Visentea Arande o ljubavi i ljubomori kraljice Huane I od Kastilje.
Svaki od ovih filmova na svoj način oslikava špansko društvo, njegove složenosti, slojeve i osobenosti.
Koliko ovakva vrsta zadatka može da bude odskočna daska studentima koji se odluče da se profesionalno bave prevođenjem?
Bojana Kovačević Petrović: Mislim da je najznačajniji segment ovog projekta, uz mogućnost da novosadska publika besplatno pogleda niz odličnih filmskih ostvarenja, upravo činjenica da su autori prevoda studenti odnosno studentkinje Filozofskog fakulteta. Ovo je prilika da se teorija prevođenja primeni u praksi, odnosno da se mladi prevodioci okušaju u novoj ulozi. Prošle godine organizovana je radionica odnosno obuka titlovanja koju je vodila Jelena Nikolić, a koju su moje studentkinje i mlade saradnice brzo i lako savladale. Audio-vizuelno prevođenje ima svoje osobenosti, titl mora biti koncizan i precizan, oslobođen svih viškova, a to katkad nije lako. Mi radimo i tehničku pripremu, tako filmovi stignu u kulturne stanice upakovani i spremni za prikazivanje.
Ko su studenti-prevodioci, sa kojih godina studija i kakve prevodilačke veštine i znanja moraju da imaju da bi mogli da prevode jedan film? Na kakve moguće prepreke mogu naići s obzirom na varijacije, odnosno dijalekte španskog jezika?
Bojana Kovačević Petrović: Na ovom projektu je prošle godine radilo sedam mladih prevoditeljki: asistentkinja Jelena Borljin, saradnica u nastavi Anđela Ris, doktorandkinja Jovana Todorović, studentkinje master studija Lana Stojiljković i Miljana Đurđić i studentkinje osnovnih studija Ana Molnar i Marina Kenđur. Ja sam prevod svakog filma nadgledala i gde je bilo potrebno korigovala. Moje intervencije su bile minimalne, budući da sve ove devojke imaju odlično znanje i španskog i maternjeg jezika, što je neophodno za dobar prevod. Ove godine je ekipa slična, odnosno proširićemo je za još nekoliko studenata osnovnih studija koji imaju znanje i entuzijazam, a svi filmovi su iz domena španske kinematografije. Dakako, registri su različiti, pa samim tim i pristupi prevođenju, jer je neophodno voditi računa da li je posredi komedija ili drama, kakav je kontest određene scene ili sekvence, kome se i kako obraćaju pojedini likovi, i slično.
Koliko je važno da su i sami studenti zainteresovani za kinematografije zemalja čije filmove prevode i da li je neophodno da ih dobro poznaju?
Bojana Kovačević Petrović: Da bi se posao dobro uradio, neophodno je interesovanje. Naši studenti su prilično upućeni u kinematografiju i generalno popularnu kulturu, prate šta se dešava na filmskoj sceni, gledaju serije, poznaju imena i lica sa filmskog platna. Doduše, prevodilački pristup je sasvim drugačiji, film se prevodi tako što se prevodilac prvo uputi u temu i siže, pogleda film okom kritičara, upozna likove da bi znao kako da prenese njihov govor u jezik cilja, pa tek potom pristupa prevođenju. To se neizostavno radi iz video materijal, a potom i simulaciju prevoda, koji se naposletku “štima” odnosno koriguje početak i kraj svakog titla ukoliko je to potrebno.
O njenom učešću u projektu razgovarali smo i sa iskusnom prevoditeljkom Jelenom Nikolić koju smo na osnovu prethodne izvanredne saradnje u prevođenju francuskih filmova, zamolili za pomoć u ovom projektu, čemu se ona veoma rado odazvala, insistirajući na tome da svoje iskustvo sa budućim kolegama podeli na volonterskoj bazi.
Šta je bio Vaš motiv da na ovaj način pomognete studentima i kako biste opisali proces razmene sa njima?
Jelena Nikolić: Kao prvo bih želela da zahvalim Svilari koja je prepoznala moje iskustvo i smatrala da sam odgovarajuća osoba da reši tehničke nedoumice vezane za titlovanje filmova. Početna ideja je bila da studenti rade na prevodu, a ja na tehničkoj strani titlovanja (mesto i dužina trajanja titlova). Međutim, ova dva segmenta su usko vezana, jer same odlike prevoda direktno zavise od prostora i vremena koji su na raspolaganju prevodiocu. To nisu zahtevi na koje se navikavamo tokom studija i svoje znanje sam stekla tokom rada, kroz niz pokušaja i pogrešaka. Smatrala sam da je Svilara ponudila studentima izuzetnu priliku da steknu određeno profesionalno iskustvo i da bi bila šteta ne iskoristiti je da to znanje ode korak dalje. Studenti su mladi, tehnički daleko pismeniji od mene, zainteresovani i brzi i njihova pitanja su me naterala da preispitam svoja znanja i da ih i sama produbim. Svi su oni moje buduće kolege i stava sam da je za struku izuzetno važno imati kompetentan kor koji u posao kreće sa znanjem koje je za barem lestvicu više od znanja njihovih prethodnika.
Prevođenje filmova i drugih televizijskih i video sadržaja je visoko – specijalizovana delatnost koja zahteva posvećenost i dug proces učenja. Da li je ovo oblast u kojoj ima posla, drugim rečima, da li biste mladim ljudima preporučili da razmišljaju u ovom pravcu u pogledu odabira zanimanja?
Jelena Nikolić: Moj odgovor na ovo pitanje se može odnositi na sve segmente prevođenja. Otkako organizacije, medijske ili druge, nemaju prevodilačko odeljenje već se oslanjanju na spoljne saradnike, preporučila bih mladim prevodiocima da se ne ograničavaju na jednu vrstu prevoda. Da, u titlovanju ima posla. Postoje agencije koje se bave titlovanjem stranih filmova na srpski, ali postoje i strane agencije koje za strane televizije prevode domaće filmove. Takođe su tu i brojni filmski festivali. Titlovanje može predstavljati značajan deo prihoda jednog prevodioca, a, pošto imam iskustva i u drugim vrstama prevođenja, odgovorno tvrdim da spada među najzabavnije aktivnosti kojoj se uvek obradujem.
A šta na sve ovo kažu studenti? U njihovo ime govore Lana Stojiljković i Ana Molnar sa master studija Odseka za ibero – američke studije.
Koje španske filmove ste preveli i da li je ovo prvi put da se srećete sa ovakvom vrstom prevođenja?
Lana Stojiljković: Moj prvi susret sa ovakvom vrstom prevođenja je bilo za film Crimen ferpecto („Šavrsen zločin“). To je za sada jedini film koji sam prevodila.
Ana Molnar: Koleginica Marina Kenđur i ja smo zajedno radile na dva španska filma. Prošle godine to je bio film Kutija 507 (La Caja 507), a prethodnih dana radile smo na prevodu filma Moja velika noć (Mi gran noche). Iako obe učimo španski jezik još od srednje škole, tek na fakultetu smo se prvi put susrele sa prevođenjem filmova.
Koji izazovi prate ovu vrstu prevođenja?
Lana Stojiljković: Izazovi su razni kada je reč o ovoj vrsti prevođenja. Pre svega, jedna linija titla ne bi trebalo da bude duža od 40 karaktera. Ako je u originalu napisano do 40 karaktera, često se dešava da zbog sintakse srpskog jezika ne možemo da uokvirimo rečenicu u tih 40 karaktera. Tada, u stvari, dolazi do pravog izazova, jer treba dobro poznavati i strani i maternji jezik kako bi se ispunio svaki uslov. Izazov je takođe dobro poznavanje programa u kojem se prevodi. U mom slučaju je to bio potpuno novi program o kojem sam morala da čitam i učim.
Ana Molnar: Svaka vrsta prevođenja je izazovna. Prevodilac ne samo što mora jako dobro da poznaje određeni strani jezik, već je neophodno da poznaje i duh vlastitog jezika, kao i da poseduje sposobnost da se prilagođava različitim vrstama tekstova i različitim sferama života. Filmovi su specifični jer su izuzetno raznovrsni, a istovremeno se moraju prevoditi tako da budu razumljivi svim gledaocima, jer načelno svi filmovi su za sve. Mada iz prakse znamo da to ipak nije slučaj. Treba voditi računa o samom jeziku (da li je arhaičan, formalan, da li je u pitanju sleng…), publici, radnji filma, epohi koju obrađuje, i sl.
Koliko se prevođenje filmova razlikuje od prevođenja pisanog i govornog jezika, odnosno književnog, konsekutivnog i simultanog prevođenja?
Lana Stojiljković: Prevođenje filma se razlikuje od svake druge vrste prevođenja pre svega zato što ima video format bez kojeg se ne može prevoditi. Da bi prevod imao smisla, potrebno je gledati, slušati, čitati i prevoditi. Jako je važna intonacija glumca, kontekst i situacija u kojem se nalazi. Takođe, prevodu filma se može vratiti i ispraviti ga više puta sve dok se ne dođe do najboljeg rešenja, što nije slučaj u usmenom prevođenju.
Ana Molnar: Prevođenje filmova se razlikuje od prevođenja tekstova i govora po tome što imate veoma malo prostora i vremena da kažete i objasnite sve što se u scenama dešava. Dok gledate film, vi nemate vremena da čitate čitave paragrafe koji zauzimaju ⅔ ekrana. Ta sposobnost da u što manje reči i na što jednostavniji način kažete šta ste naumili, a da to i dalje zvuči smisleno, je nešto što se stiče iskustvom i vežbom.
Koja vrsta znanja van prevodilačkog su još potrebna da bi prevod bio verodostojan originalu?
Lana Stojiljković: Potrebno je dobro poznavanje programa u kojem se radi prevod, kao i kontinuitet i brzina. Iz mog iskustva, film je najbolje prevoditi bez velike pauze. Dakle, u što krećem roku prevesti ceo film. Zatim, mnogi filmovi su prepuni kulturoloških pojmova o kojima prevodilac treba da zna da bi prevod imao smisla. Napomeniću da je važan i faktor publike, tj. kome je film namenjen. Prevodilac dok prevodi treba da razmišlja i o publici kojoj će biti dostupan prevod. Nije isto prevođenje filmova za decu i odrasle, važna je dob publike.
Ana Molnar: Za prevođenje filmova nije dovoljno samo poznavanje jezika sa kog prevodite i na koji prevodite. Prevodilac mora konstantno da istražuje i proverava svoj rad. Sve što je nepoznato ili novo mora se istražiti i utvrditi pre nego što se ubaci u prevod. Naravno, ne možemo svi sve znati, niti je to potrebno, ali moramo naučiti da se prilagođavamo različitim situacijama. Kod prevođenja filmova prilagođavamo se žanru, likovima, mestu i vremenu, publici i još mnogo čemu. Takođe je neophodna i kreativnost, poznavanje pravopisnih pravila, a važno je i pravilno rukovanje programom u kojem prevodite i efikasno korišćenje interneta.